Ivana Stanisavljević

Crtica sa puta po Srbiji

Izlozba Ivane Stanisavljevic-Negic u galeriji Macola, Drvengrad, prolece 2010.

 

LEPOTA JE CIPELA?

Neizmenjen je covek koji me vodi,
on ne zlopamti i ne bira,
ponekad zastane na nekoj vodi...
i zlato isprira...

L. Marconi

   Platon nam je zavestao veru u tri vrhunska ideala: istinu, lepotu i dobrotu. Zavestanje je, hocu da verujem, proslo test vremena. Ali, izgleda da je umetnost, koja se dugo zabavljala drugim clanom Platonovog trifolijuma - i koja je po prirodi svog poziva i svrhe trebalo da ga najupornije brani i ocuva - davno izneverila sve ono sto sa ovim ide. Koliko „davno“?
Sredinom XIX veka, nekako u isto vreme (rodjeni su iste godine) kada Достоевский svojom setnom nadom prorokuje kako ce „lepota da spase svet“, Gustave Flaubert objavljuje „vreme lepote je okoncano“... Kratak period - ustvari vek avangardnih eksperimenata koji je sledio - zakljucio je „princ pop-arta“, Andrew Warhola: „Lepota je cipela, cipela je lepota”!
Da li je to zaista bio kraj? Kako naci odgovor kad znamo da je danas u opticaju bezbroj teorija i datuma kojima se oznacava „smrt umetnosti“? Jedan od pokusaja da pronadjem odgovor udavio se u „vaznoj knjizi“ pod obecavajucim naslovom “After the End of Art”, ciji autor, veoma izvesni Artur C. Danto, prominentni likovni kriticar i profesor filosofije na Columbia University, vazi za jednog od vodecih svetskih autorita za savremenu neumetnost. Danto nudi bezbroj objasnjenja , nekakvih dokaza svojim visokoparnim teorijama, ali ja odgovor nisam nasao. Mozda konkretan odgovor i ne postoji, zato sto „u umetnosti nema definitivnih sudova“? A mozda nesto nisam razumeo? Jedno je ipak jasno: vodeci fenomenolozi nas obavestavaju da mi, ustvari, obitavamo u epohi „post-umetnosti“, sto ce reci u vremenu u kome se umetnost prakticno vise ne proizvodi.
U cudesnom ubrzanju, koje se moze meriti samo sa tehnoloskim razvitkom XX  veka, pocele su da se mnoze pojave koje se - prema najznacajnijim teoreticarima, kompetetnim strucnjacima i, razume se, samim akterima, tj. umetnicima - uzimaju kao nekakve prelomne tacke koje su umetnost nepovratno privele njenom samrtnom odru. Upustati se makar i u povrsnu anazlizu, makar samo „najglasnijih“ teorija, isto toliko je nemoguce koliko, na ovom mestu, izlisno. Ja bih se zato, tek ilustracije radi, osvrnuo na samo dve pojave koje tumacim kao prakticnu potvrdu, kao sam egzekucioni cin kojim je umetnost, delima svojih zvanicno vrhunskih, dakle opstepriznatih predstavnika, bacena u istorijski otpad:  
1. Marcel Duchamp bi u svakom slucaju bio moj sampion: njegov readymade iz 1917. g., ustvari obican pisoar, misteriozno naslovljen sa “R. Mutt” a poznatiji pod imenom “Fountain”, izglasan je 2004. godine od strane pet stotina (!) britanskih profesionalaca u polju umetnosti za „najuticajnije umetnicko delo XX veka“.
2. Piero Manzoni, italijanski predstavnik konceptualizma, je 1961. godine lansirao ediciju od 90 konzervi sopstvenih fekalija pod nazivom “Merda d’artista”. Svaki komad ima neto tezinu od 30 grama, uredno odstampanu etiketu sa serijskim brojem, na kojoj ispod pomenutog naslova stoji „sveze proizvedeno i konzervirano“. Manzoni je u vreme kada je edicija zavrsena insistirao na tome da svaka konzerva ima protivvrednost svoje neto tezine, ali u zlatu. Svetski muzeji i kolekcionari su se utrkivali ko ce pre doci do ovih dragocenih konzervi. Mozda ne bezrazlozno: konzerva sa rednim brojem 57 se nasla na aukciji kuce Sothby 2008 godine. Kupljena je za 80 hiljada funti...

*
*    *

   Poznato je da ponekad misli prolaze trenutno kroz nase glave, vise u vidu nekakvih osecanja, bez prevodjenja na jezik. Ja sam upravo pokusao da prevedem i povezem  razmisljanja koja su me prosto „napala“ u trenutku kada sam poceo da se penjem na Mecavnik, gde sam dosao da vidim Ivaninu izlozbu.  
Citav ambijent, koji na prvi pogled toliko odstupa od „civilizacije“, okruzen divljom pitominom vrhova na kojima se odrzava netaknut poredak elemenata, sa jednostavnom galerijom koja pripada ovom mestu prirodnije nego bilo koji izlozbeni prostor koji sam video... Sve to je namerniku sa drugog kraja sveta izgledalo toliko nestvarno, da je opisana retrospekcija, koja se u vecoj ili manjoj meri javlja svakom pri ulasku u galeriju slika, bila izuzetno intenzivna. Misao je isla dalje i zaustavila se odprilike ovde: „Da, sve se to dogadja tamo, u nekakvom ‘velikom svetu’, a sta nas ceka na ovom mestu gde je sve drugacije, gde se i vreme drugacije ponasa?“

*
*    *

   Ivana se u drvengradskoj Galeriji predstavila sa nekih tridesetak slika i nekoliko skulptura. Prvi utisak - da se sve izlozeno savrseno uklapa u taj neuporedivi ambijent - samo se pojacavao udubljivanjem u pojedinacne radove. Posmatracu se namah otkriva cudesan hibrid „naive“ i akademizma, autentican autorski svet koji potvrdjuje neoborivost vazne misli velikog Milana Kasanina: „U umetnosti se sve moze improvizovati, sve osim nasledja.“ I zaista, ne moze se nikako prenebregnuti cinjenica da je Ivana treca generacija umetnika u svojoj familiji: unuka velikog Dragise Stanisavljevica i cerka najveceg srpskog vajara „naivca“, Milana Stanisavljevica, coveka koji zivi svoju umetnost i kada radi i kada spava, kada kuva i jede, kada ore i seje, plevi i zanje, kada mesi svoje hlebove, kada sanja svoje oblike skrivene u cvorovima kolubarskih cepanica...
Ima u Ivaninom radu nesto od staticnog mira dedinog, ali i od oceve divlje (pa ipak lirske) neobuzdanosti i siline. Ima jos vise i od prefinjenog akademizma koji kao da se se prokrijumcario u razuzdanu ocevu prirodu preko suptilnog uticaja Ivana Tabakovica, njegovog vecnog mentora.
Ivana je rodjeni narator; ona ne deklamuje i ne recituje (pogotovo ne deklamuje jeftine akademske trikove), nego prosto govori, kao da hoce da dokaze da se cistim vernakularom, bez velikih retorickih fraza, moze iskazati svaka fabula. Te njene fabule su jednostavne, bilo da su svecane - radosne kao svadba, dramaticne kao porodjaj, potresne kao sahrana - bilo da su prizori iz najobicnije svakodnevice; sredstva izrazavanja su ista. Paleta je redukovana do granice koju moze da izdrzi stafelajska slika a da ne bude pretvorena u molersku dokoraciju. Kompozicija je uvek besprekorno organizovana, ravnoteza savrsena. „Sluh“ kojim su „redjane“ stvari i likovi pripada onoj istoj grani naseg slikarstva kojoj su pripadale najprefinjenije pojave u njemu - Katarina i Milena - sa kojima, inace, Ivana formalno nema niceg zajednickog. Ono sto je zajdnicko, to je ta plemenita priljeznost u radu, ta narocita „vizuelna muzikalnost“, taj poseban kvalitet koji moze da ostvari samo zenska ruka.
Ivana je, moze se zakljuciti po svemu sto je izlozila, slikar zanra; na citavoj izlozbi postoji samo jedan portret, slika koja se izdvaja ne samo temom, nego i znacajem. Rec je o portretu Nikole Tesle, po mnogo cemu najboljem kojeg je potpisnik ovih redova video. U proporcijama netacan, ponegde suzdrzanog i nesigurnog crteza sa izlomljenim linijama, „vizantijski pljosnat“, recju skoro beznadezan po akademskim kriterijuma, ovaj portret je toliko uverljiv da se moze smatrati paradigmacnim dokazom da je u slikarskoj vestini uverljivost mnogo vaznija od tacnosti. Utopljen u raskosnu rembrantovsku umbru, sa prigusenim odsjajem mekih i socnih tonova cinabarita, Teslin portret kao da je izisao iz poznate formule francuskog slikarstva, iz ideje po kojoj je vaznije slikati „ne toliko sam predmet ili lik, koliko ono sto se povodom tog predmeta ili lika oseca“. Premda prakticno na pocetku svog slikarskog puta, moze se reci da je Ivana portretom Nikole Tesle ostvarila malo remek-delo, sliku koja po kvalitetu onoga sto u sebi sadrzi predstavlja klasican muzejski komad.
Onih nekoliko bojenih skulptura - ustvari lucidno promisljenih „redimejdova“ sa prociscenim intervencijama - doziveo sam kao svojevrstan „zacin“ ovoj izlozbi. Jasno je da Ivanina plastika, samo ako ima dovoljno komada, moze da se prikaze na posebnoj izlozbi. Sirovi kao skulpture sa frizova gotickih katedrala, u istoj meri spontani u ideji koliko u egzekuciji, ovi komadi imaju svoju autohtonost zbog koje samo mozemo da pozelimo da ih slikarka ne potisne u drugi plan.
Gde je Ivanino mesto u savremenom srpskom slikarstvu? Na ovo pitanje je tesko odgovoriti iz prostog razloga sto ona zasigurno ne pripada ni jednom trendu. U vremenu u kome je stafelajska slika „proslost“, u kome se agresivna kritika neumorno ogresuje o ukus proglasavajuci anahronim sve sto nije „koncept“, sve sto nije „trans-avangarda“, sve sto nije „post-istorijsko“, sve sto nije „meta-nesto“ (sic!)..., u haosu koji se kod nas, kao i sve drugo, primio na jedan posebno nezgrapan nacin, tesko da ce se naci skrovito mesto za slikare poput Ivane Stanisavljevic-Negic. Siguran sam, ipak, da ce ona uvek imati svoje mesto u grupi onih umetnika koje Stanislav Vinaver naziva „Cuvarima sveta“.
*
*    *

   Svedski konceptualista Björn Kjelltoft je 1999. g. „intervenisao“ na Duchampovoj „Fontani“ izlozenoj u   Moderna Museet u Stokholmu tako sto se u nju ispisao. Sa nestrpljenjem ocekujem konceptualistu koji ce intervenisati na jednoj od Manzonijevih konzervi tako sto ce je, kao sto surova logika stvaralackog izazova nalaze, otvoriti i pojesti. U medjuvremenu, dok se takav genije ne pojavi, bicu nepopravljivo anahron. 
Spustam se niz Mecavnik prema uskom koloseku, prema pruzi koja prkosi civilizaciji isto onako kao sto Ivana prkosi trendu. Video sam svoj likovni dogadjaj sezone. Usput mi se vracaju slike nenametljivog sveta Ivanine maste i namece mi se misao: „Lepota, definitivno, nije cipela!“

Petar V. Simic
Guelph, Canada,
Jesen 2010. 

  “Beauty is shoe, shoe beauty”. Mozda je Andy Warhol to rekao u sali komentarisuci brosuru za koju je radio ilustracije (naslov: À la recherche du shoe perdu).  Bilo kako bilo, neki „znacajni teoreticari“ su tim datumom obelezili zvanicnu smrt umetnosti.

 Kao da hoce da potvrdi tacnost izvesnih reminiscencija Казимирa Малевичa na „gegeljovski“ nakrivljena razmisljanja i predikcije o smrti umetnosti.

 Rec je, naravno, o Katarini Ivanovic i Mileni Pavlovic-Barili.

  Potpisujem da ovo nema nikakve veze sa bilo kakvim feministickim teorijama, kao ni sa bilo kakvim sovinizmom kako muskog tako i zenskog pola.

  Iz mnostva Teslinih portreta kao uspelije bih jos izdvojio nedavno otkriven „Plavi portret“ koji je radila princeza Vilma Lwoff-Parlaghy, kao i gravuru koju je prema fotografiji Napoleon Sarony-a izveo Thomas Johnson.